Specifičnosti razvoja evropskih zemalja

Kada se govori o specifičnostima razvoja evropskih zemalja sa aspekta menadžmenta misli se, obično, na članice Evropske unije i još nekoliko zapadnoevropskih država. Naime, ostale evropske zemlje poslednjih pedeset do sedamdeset godina razvijale su se u uslovima izgradnje socijalizma, što je podrazumevalo, uglavnom, državno upravljanje privrednim subjektima. To je prigušivalo, pa čak i isključivalo tržišne kriterijume privređivanja. Tek u poslednjoj deceniji ovog veka u ovim zemljama započeo je proces tranzicije na tržišne uslove privređivanja i privatizaciju, čime se otvaraju mogućnosti da se umesto državnog upravljanja razvija menadžment u preduzećima i drugim vrstama organizacionih sistema.

Na osnovu prethodno iznesenog obrazloženja, o specifičnostima evropskog menadžmenta može se govoriti samo u okviru Evropske Unije i još nekoliko država zapadne Evrope. Zato se ovde razmatraju opšti uslovi razvoja samo navedenih zemalja Evrope, u kojima postoje znatna iskustva u primeni koncepcije menadžmenta u vođenju preduzeća i drugih organizacionih sistema.

Evropa kao “stari kontinent” razvijala se intenzivnije tek nakon buržoaskih revolucija koje su se odvijale krajem XVIII i početkom XIX veka. Na taj način došlo je do oslobađanja od stega feudalnog društvenog uređenja, čime su stvoreni uslovi za političko oslobađanje čoveka kao građanina (francuski bourgeoise,  čitaj buržoa, = građanin). To je posebno došlo do izražaja nakon francuske buržoaske revolucije (rušenjem tvrđave Bastilja, kao simbola kraljevskog apsolutizma, 1789. godine), zatim stvaranjem Velike Britanije ujedinjenjem Engleske, Škotske i Irske krajem XVIII veka, te stvaranjem Nemačkog saveza, udruživanjem 35 samostalnih nemačkih vladara, odnosno njihovih državica, početkom XIX veka.

Stvaranjem modernih buržoaskih država omogućen je snažan privredni razvoj, koji je u ranijem periodu bio ometan feudalnim društveno-ekonomskim i političkim odnosima. Tako su stvoreni uslovi i za industrijalizaciju zapadnoevropskih zemalja, koja je došla do izražaja krajem XIX i početkom XX veka. To se povezuje i sa preovladavanjem tržišnih kriterijuma u procesu privređivanja, zatim sa privatnim vlasništvom nad kapitalom, kao i sa dominantnom ulogom novca u vrednovanju materijalnih resursa i radne snage.

Međutim, u drugoj polovini XX veka državne granice razvijenih evropskih zemalja postaju smetnja snažnijem privrednom razvoju ovih država, posebno kada se porede sa uslovima koje imaju privrednici u SAD, koji imaju ogromno tržište na celom kontinentu, bez carinskih i drugih barijera između saveznih država. U konkurentskoj borbi, preduzeća u SAD imala su znatne prednosti u odnosu na evropske kompanije. Zato je primer SAD predstavljao veliki izazov za evropske države, koje su se opredelile za udruživanje ne bi li tako parirale konkurentu s druge strane  Atlantskog okeana.

Sjedinjene Američke Države kao privredno najrazvijenija zemlja zapadne hemisfere izvršile su snažan uticaj na svoje evropske konkurente, ne samo u ekonomskoj sferi društvenog života već i u oblasti nauke, tehnologije, pa i kulture. Tako je i engleski jezik dobio primarno mesto u svetskim komunikacijama, pa i u diplomatiji, gde je francuski jezik, sve do druge polovine XX veka, bio dominantan. I u načinu svakodnevnog života oseća se snažan uticaj savremene američke civilizacije na države “starog kontinenta”. Međutim, stara evropska civilizacija i kultura odupiru se uticaju “novog sveta” u koji su njene tekovine prenošene počev od istorijskih geografskih otkrića Amerike. U tom smislu, zapadnoevropske zemlje nastoje da zadrže i da dalje razvijaju svoje specifičnosti, prihvatajući od SAD samo one uticaje koji doprinose racionalnijem privređivanju.

Specifičnosti evropskog menadžmenta

U zapadnoevropskim  zemljama menadžment kao teorija i praksa razvijao se pod uticajem američkog učenja i konkretnih iskustava o ovoj savremenoj veštini upravljanja preduzećem i drugim vrstama organizacionih sistema. Međutim, specifični uslovi razvoja evropskih zemalja, posebno u pogledu kulturne tradicije i drugih tekovina evropske civilizacije, uticali su i na razvoj menadžmenta na ovim prostorima. Dugo su se na ovim prostorima zadržale čak i velike porodične firme, kao što je, na primer Fiat u Italiji, Mercedes-Benc u Nemačkoj, Mišlen u Francuskoj i sl. To je uslovilo i specifičan način upravljanja ovakvim preduzećima, mada se i u njima sve više osećao prodor uticaja američkog stila profesionalnog menadžmenta.

Jedna od specifičnosti zapadnoevropskog menadžmenta uslovljena je nacionalizacijom znatnog broja velikih kompanija u periodima kada vlast u tim zemljama osvoje političke partije leve orijentacije. Tada rukovodstvo preduzeća imenuje država kao vlasnik kapitala kojim posluju takvi privredni subjekti. U tom smislu, poznat je primer francuske firme Reno koja je dugo bila u državnoj svojini. Komparativne analize poslovanja firmi u privatnoj i društvenoj svojini pokazivale su da su ove prve, odnosno privatne, za deset do dvadeset procenata bile uspešnije u pogledu sticanja profita na jedinicu uloženog kapitala.

Sledeći “američki izazov”, petnaest evropskih zemalja, uglavnom iz zapadne Evrope, osim Grčke, udružile su se u Evropsku Uniju, koja treba da bude preteča “sjedinjenih država Evrope”. Na taj način, ove zemlje nastoje da iskoriste prednosti integracije privrednih potencijala a, pre svega, velikog tržišta i slobodnog kretanja robe, kapitala i ljudi.

Negujući koncept tržišne privrede, ove zemlje su se opredelile za “menadžment totalnog kvaliteta” (Total Quality Management – TQM), koji je proklamovan u okviru sistema ISO 9000. To je uslovljeno sve prefinjenijim zahtevima tržišta, kao i nastojanjem da se putem odgovarajućih standarda zaštite potrošači, kao i da se doprinese zaštiti čovekove životne sredine.

Podstaknute primerom zapadnoevropskih zemalja, a zahvaljujući rušenju berlinskog zida i raspadu Sovjetskog Saveza, države srednje, istočne i južne Evrope, uključiv i Jugoslaviju, započele su proces tranzicije na tržišni način privređivanja. Time je omogućen i razvoj profesionalnog menadžmenta koji treba da zameni državni centralistički sistem upravljanja osnovnim privrednim subjektima, čije poslovanje se sve više zasniva na privatnoj svojini. U ovim zemljama tek predstoji primena teorije i prakse menadžmenta, što se pospešuje edukacijom kadrova u brojnim školama, kursevima, seminarima i sličnim oblicima pripreme menadžera.

S obzirom na univerzalnost menadžmenta kao načina upravljanja preduzećima i drugim organizacionim sistemima moguće je korišćenje dostignuća u američkoj i zapadnoevropskoj teoriji i praksi. Time se omogućuje da se zemlje u tranziciji u što kraćem roku uključe u globalni proces tržišnog načina privređivanja, u čemu razvoj profesionalnog menadžmenta treba da odigra važnu ulogu.

 

Detaljnije u udžbeniku Menadžment – principi i koncepti