Specifičnosti razvoja Japana

Za nas pripadnike evropske civilizacije Japan je uvek predstavljao izvesnu misteriju, posebno kada je u pitanju društveno-politički i kulturni razvoj. Međutim, o privredi Japana sve više saznajemo preko uspešnog nastupa njegovih preduzeća na svetskom tržištu, kao i o ekonomskom bumu koji su Japanci zabeležili u periodu posle Drugog svetskog rata.

Japan je bio naseljen još u predistorijsko doba, a počeci  japanske istorije vezuju se za stvaranje države u 660. godini pre nove ere. Kultura Japana razvijala se pod snažnim uticajem velikog azijskog suseda – Kine, od koje su Japanci preuzeli pismo i budističku religiju.

Prvi trgovački odnosi sa Amerikom uspostavljeni su tek 1854. godine, kada je mornarički oficir (komodor) M. K. Peri (M. C. Parri) sklopio ugovor sa šogunom Jošinobu Tokagava. Tim ugovorom otvorene su za američke brodove neke japanske luke, a uskoro su usledili i slični ugovori sa Velikom Britanijom, Rusijom, Holandijom, Francuskom, Pruskom i drugim zemljama. Na taj način Japan je istrgnut iz vekovne izolovanosti od ostalog dela sveta.

Ovom procesu suprotstavio se japanski car pod pritiskom feudalnih moćnika koji su nastojali da učvrste vlast u svojim kneževinama. Međutim, revolucijom iz 1868. godine dokrajčen je feudalni sistem, a učvršćena centralna vlast japanskog cara Macuhita (Matsuhito), čime su stvoreni uslovi za ubrzani privredni i ukupni društveni razvoj ove zemlje Dalekog Istoka. Posebna pažnja posvećuje se razvoju industrije. Osnivaju se državna industrijska preduzeća, a vlada povoljnim kreditima i poreskim olakšicama podstiče privatnu inicijativu. Formiraju se velike banke i trgovačke firme, među kojima se ističu Micui (Mitsui), Micubiši (Mitsubishi) i druge, koje u XX veku prerastaju u moćne monopolističke koncerne i predstavljaju pokretače japanskog imperijalizma[1].

Nedostatak vlastitog rudnog i drugog prirodnog bogatstva potrebnog za snažan privredni razvoj Japan je nadomeštao kolonijalnim osvajanjem u Prvom svetskom ratu, zatim u osvajanjima uoči i za vreme Drugog svetskog rata kada je bio član Osovine Berlin-Rim-Tokio.

Nakon kapitulacije krajem Drugog svetskog rata (2. septembra 1945. godine), koja je potpisana na američkom bojnom brodu Misuri, Japan potpada pod američku vojnu upravu. Takva pozicija omogućila je Japanu da snažno razvije svoju privredu, jer je bio oslobođen velikih izdataka za naoružanje. Tome treba dodati i specifičnosti japanske kulture i civilizacije uopšte, koja je bila jedan od bitnih faktora ubrzanog razvoja ove zemlje.

U svojoj knjizi “Kako razmišlja strateg – umetnost japanskog poslovanja” autor Keniči Omae[2] govori detaljno o specifičnostima u kojima se razvija japanski menadžment. Često se misli, kaže autor, da je uspeh japanskih firmi rezultat delovanja izvanrednih stratega. “No, ako pogledate malo pažljivije, otkrićete paradoks. One nemaju brojno osoblje za planiranje, kao ni razrađene strateške procese planiranja. Neke od njih su veoma unazađene nedostatkom resursa – ljudi, novčanih sredstava i tehnologije – što bi naizgled bilo potrebno za ostvarenje ambicioznih strategija. Ali uprkos svemu tome, izvanredno posluju na tržištu.”

Odgovor na ovo pitanje autor  nalazi u činjenici da, iako japanske firme nemaju osoblje koje se bavi strateškim planiranjem, imaju stratega velike prirodne nadarenosti, koji je, obično, osnivač ili vrhunski menadžer. Ovi stratezi obično su sa niskim ili nikakvim obrazovanjem potrebnim za oblast poslovanja, jer u Japanu ne postoje škole poslovnih nauka. Uspešnost u konkurenciji pripisuje se kreativnom elementu, kao i nagonu i volji uma. Za sve poslovne ljude uspeh japanske privrede u drugoj polovini XX veka predstavlja izazov. Američka i evropska poslovna literatura obiluje knjigama i člancima u kojima autori pokušavaju da otkriju tajne toga uspeha.

Francuski publicista, koji je već pominjan u vezi sa svojim delom “Američki izazov”, napisao je još jedno delo sa sličnim naslovom – “Svetski izazov” – u kome, pored analize stanja i procene budućnosti svetske privrede, ukazuje na karakteristike japanskog poslovnog uspeha.

 

Specifičnosti japanskog menadžmenta

Polazeći od navedenih specifičnosti japanskog privrednog razvoja, može se zaključiti da je i razvoj japanskog menadžmenta imao niz specifičnih karakteristika u odnosu na američki i evropski. Odgovor na pitanje šta leži u tajni japanskog poslovnog uspeha pokušao je da nađe, pored ostalih, i već pominjani autor Keniči Omae (Kemichi Ohmae). On je u svojoj knjizi koja je prethodno citirana[3] ukazao na nekoliko bitnih karakteristika na kojima se zasniva upravljanje japanskim kompanijama. To su:

• donošenje odluka konsenzusom,
• doživotno zaposlenje,
• “Japan, Inc.”
• kanban-sistem proizvodnje
• Zen-Budizam, i dr.

Svaka od navedenih karakteristika samo donekle pruža uvid u tajne japanskog poslovnog uspeha. Međutim, nijedna od njih ne razotkriva glavnu zagonetku.

Donošenje odluka konsenzusom predstavlja bitnu karakteristiku japanskog menadžmenta, zasnovanu na kulturnoj tradiciji odnosa među učesnicima u procesu privređivanja. Poznata je sintagma japanskog menadžmenta: “Mi ne naređujemo, mi sarađujemo”. Za donošenje važne odluke bitan je konsenzus odnosno usaglašenost svih relevantnih učesnika u procesu odlučivanja.

Doživotno zaposlenje predstavlja izraz težnje svih članova kolektiva, kojim dokazuju i svoju vernost kompaniji. Vernost kompaniji je takođe element kulturne tradicije Japana, što se, u novije vreme, tumači i teškoćom da se nađe novi posao. Ovo tim pre što veliki broj radnika radi skraćeno radno vreme, ili po ugovoru na nekoliko dana. Takođe, neke kompanije daju radnicima materijal i pribor da bi posao obavljali u svojim domovima. To je omogućeno savremenom tehnologijom, posebno u oblasti elektronike, u kojoj su izvesni poslovi montaže pojednostavljeni (na primer, montaža sklopova u koje se ugrađuju “štampana kola”).

“Japan, Inc.[4] predstavlja specifični oblik korporacije. U japanskim očima korporacija je skup radnika, svaki je poznat kao član (ne radnik) korporacije. Akcionari su grupa bogatih i zainteresovanih zajmodavaca. Kao i banke, oni su prosto dodatni izvor kapitala koji žele da ulože u kolektivni život i mudrost korporacije[5].Svaka veća korporacija ima svoj sindikat, što potvrđuje visok nivo brige o svakom pojedinom radniku.

Kanban-sistem[6] proizvodnje počeo je da primenjuje Taiči Ono iz motorne kompanije “Tojota”, u cilju izbegavanja nagomilavanja velike količine komponenti za ugradnju u finalne proizvode. Kompjuterizovanim sistemom daje se dobavljačima komponenti dve do tri sedmice unapred plan proizvodnje u kojem je specificiran tip, količina, vreme i redosled isporuke. Ovaj podsetnik nazvan je kanban i na osnovu njega dobavljači mogu blagovremeno da izvrše isporuku komponenti i da se uklope u plan montaže automobila. Ovaj sistem “proizvodnja – baš – na – vreme” omogućuje da dobavljači sinhronizuju svoju proizvodnju sa tokom montaže finalnog proizvoda, kao i da se montaža prilagodi narudžbama kupaca.

Zen-Budizam[7] predstavlja poznatu budističku školu, zasnovanu na meditaciji. “Zenovski pristup svodi se na ulaženje u sam predmet i njegovo sagledavanje iznutra”.[8] Naime, činjenica da se Japanci, kao i drugi narodi Dalekog Istoka, prepuštaju meditaciji, označava i neke njihove osobine u vezi sa odgovornošću prema poslu, a posebno u slučaju učinjenih grešaka.

Pored navedenih karakteristika japanskih prilika na kojima počivaju i specifičnosti menadžmenta u ovoj zemlji, neophodno je navesti i dostignuća u vezi  sa ekspanzijom na evropsko i američko tržište. Time se  omogućuje izgradnja proizvodnih kapaciteta mnogo većih od potreba domaće tražnje, čime se snižavaju troškovi po jedincii proizvoda. Takođe, japanski proizvođači složenijih  proizvoda, kao što su automobili, podižu proizvodne pogone na tlu Amerike ili Evrope, kako bi bili bliže tržištu i ostvarili strateške prednosti u odnosu na svoju konkurenciju.

Jedna od bitnih karakteristika japanskog menadžmenta jeste napuštanje prakse menadžmenta totalnog kvaliteta  (Total Quality Management – TQM) radi prelaska na upravljanje proizvodnjom u kojoj se greške (defekti) svode na nulu (Zero Defects Management – ZDM).[9]

Navedene specifičnosti predstavljaju samo sintetizovani pregled razlika između japanskog i zapadnog menadžmenta. I pored međusobnog ispreplitanja japanske i zapadne kulture, japanski menadžment, kao i celokupni društveni život Japana, zadržavaju niz posebnosti koje predstavljaju još uvek tajnu za naš način razmišljanja o upravljanju preduzećem i drugim vrstama organizacionih sistema.

 

BELEŠKE

[1] Videti opširnije: Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Zagreb, 1967, sveska 3, str. 257.

[2] Videti pod navedenim naslovom: PS “Grmeč”, Privredni pregled, Beograd, 1995. str. 13.

[3] Kemiči Omae: Kako razmišlja strateg – umetnost japanskog poslovanja, PS “Grmeč” – Privredni pregled, Beograd, 1995, str. 11 (Iz predgovora Endrela E.Pirsona, predsednika Pepsi Co., Inc.).

[4] Inc. je skraćenica od engleskog izraza incorporated, što znači inkorporisan, odnosno preduzeće u vidu korporacije (obično zasnovano na akcionarskom kapitalu).

[5] Kemiči Omae, citirano delo, str. 195

[6] Kanban (japanski) – putokaz

[7] Zen je japanski termin preuzet iz kineskog jezika (č,an = meditacija).

[8] Videti opširnije: Enciklopedija leksikografskog zavoda, Zagreb, 1969. sveska 6, str. 728,

[9] Videti opširnije: Peter F. Drucker, Menadžment za budućnost, PS “Grmeč” – Privredni pregled, Beograd, 1995, str. 163.

 

Detaljnije u udžbeniku Menadžment – principi i koncepti