Staranje o zaštiti zdravlja i bezbednosti na radu zaposlenih smatra se značajnim segmentom menadžmenta ljudskih resursa. Jer, organizaciji su potrebni zdravi radnici i radnici koji su zadovoljni načinom ostvarivanja i merama zaštite svojih legitimnih prava i interesa iz radnog odnosa. Samo takvi radnici mogu biti zadovoljni svojim položajem u organizaciji i biti uspešni u svom poslu. Stoga, menadžment organizacije treba da ulaže maksimalne napore za očuvanje i zaštitu njihovog zdravlja i njihove bezbednosti na poslu. U teoriji i praksi upravljanja ljudskim resursima i drugih naučnih disciplina (npr. radnog prava) pravi se razlika između opšte zaštite zaposlenih, koja se odnosi na sve zaposlene, i posebne zaštite zaposlenih, koja se odnosi na pojedine kategorije zaposlenih.
Opšta zaštita zaposlenih
Briga o zdravlju i bezbednosti zaposlenih jedna je od značajnijih aktivnosti menadžmenta. Reč je o funkciji koja se neposredno odražava na individualnu i organizacionu uspešnost, troškove poslovanja i očuvanje ljudskih resursa u organizaciji. Osim toga, staranje o zaštiti na radu i zaštiti zdravlja zaposlenih doprinosi većem zadovoljstvu zaposlenih, većoj produktivnosti i većoj zainteresovanosti za ostvarivanje organizacionih ciljeva i interesa.
Menadžment organizacije snosi punu odgovornost za obezbeđivanje neškodljivih i bezbednih uslova rada i očuvanje fizičkog i mentalnog zdravlja svih zaposlenih. Takva odgovornost, između ostalog, proizilazi i iz zakonskih propisa svake zemlje. Česte povrede i nesrećni slučajevi na radu, sve veći broj invalida rada i profesionalnih oboljenja i slični razlozi doprineli su pooštravanju zakonskih i drugih propisa o zaštiti na radu, zaštiti zdravlja i bezbednosti na radu, posebnoj zaštiti žena i omladine itd.
Aktivnosti organizacije u oblasti opšte zaštite zdravlja i bezbednosti zaposlenih
U savremenim organizacijama se preduzimaju brojne mere i aktivnosti u oblasti opšte zaštite zdravlja i bezbednosti zaposlenih. To je njihova zakonska i moralna obaveza i njihov očigledan interes. Mnogi autori ističu da se najznačajnijim aktivnostima organizacije u navedenoj oblasti mogu smatrati:
- kontrola fizičkih i drugih rizika
- jačanje svesti o potrebi bezbednosti i
- promocija dobrog zdravlja.[1]
Kontrola fizičkih i drugih rizika i opšta zaštita zaposlenih
Redovnim kontrolisanjem, praćenjem i eventualnim otklanjanjem fizičkih i drugih mogućih rizika po život, zdravlje i bezbednost zaposlenog, daje se konkretan i direktan doprinos zaštiti njegovog fizičkog i mentalnog zdravlja i njegove sigurnosti na poslu. Takvim pristupom se smanjuju rizici od povređivanja i nesrećnih slučajeva na poslu, kao i rizici od nastanka profesionalnih oboljenja, uzrokovanih nepovoljnim i po zdravlje štetnim uslovima rada. Kontrola rizika, između ostalog, podrazumeva i obavezu poslodavca da svako radno mesto i svakog izvršioca maksimalno zaštiti od poznatih rizika koji ugrožavaju ili mogu da ugroze život ili zdravlje zaposlenih.
U skladu sa propisima o zaštiti na radu i zaštiti zaposlenih, poslodavac je dužan da na prikladan način upozna zaposlene sa mogućim rizicima na poslu i obezbedi im odgovarajuću zaštitnu opremu i druge neophodne zaštitne mere. Međutim, dobro je poznato da postoje poslovi koji su veoma štetni za ljudsko zdravlje, čak i onda kada se u organizaciji dosledno primenjuju svi relevantni propisi iz oblasti zaštite zaposlenih i zaštite na radu. Dakle, radi se o poslovima sa povećanim rizikom, na čije izvršioce se primenjuju mere posebne (dodatne ili pojačane) zaštite zaposlenih, o kojima će se u nastavku opširnije govoriti.
Jačanje svesti o potrebi unapređivanja bezbednosti zaposlenih
Savremene organizacije ulažu velike napore na jačanju svesti zaposlenih o potrebi očuvanja i zaštite njihove bezbednosti. U tom smislu, pravilnikom o zaštiti na radu ili drugim opštim aktom poslodavca, utvrđuju se posebna pravila o individualnim i organizacionim obavezama u oblasti zaštite zdravlja i sigurnosti zaposlenih: u pogledu korišćenja i održavanja zaštitne opreme, organizovanja bezbednosne obuke i slično. U pojedinim organizacijama se donose posebni programi za promociju bezbednosne svesti i kulture. Oni se mogu svrstati u četiri kategorije, koje čine: 1) programi koji se primenjuju u postupku selekcije, 2) programi obuke zaposlenih, 3) podsticajni programi i 4) programi kojima se promovišu pravila o bezbednosti na radu.
Programi koji se primenjuju u postupku selekcije postaju sve aktuelniji. Zahvaljujući njima, organizacije se u procesu selekcije i izbora kandidata za popunu upražnjenih radnih mesta sve bolje snalaze, zaobilazeći kandidate za koje se proceni da su neoprezni, neodgovorni, nemarni i “skloni povređivanju i nesrećama”. U svemu tome, posebna pažnja posvećuje se fizičkim karakteristikama, kao što su vid i sluh, jer bezbednost na poslu najviše od njih zavisi.
Programi obuke zaposlenih se posebno vezuju za organizacije koje posluju u oblastima u kojima se povrede na radu, profesionalna oboljenja, invalidnost i nesrećni slučajevi na radu često javljaju. Cilj takvih programa je da se zaposleni bliže i potpunije upoznaju sa rizicima i opasnostima na poslu, zakonskim i drugim propisima i pravilima o bezbednosti na radu, “bezbednom” i “nebezbednom” načinu ponašanja na poslu i slično. Takva obuka je posebno važna za novozaposlene, koji se po prvi put suočavaju sa problemima bezbednosti na poslu.
Podsticajni programi su aktuelni u organizacijama u kojima se organizuju takmičenja iz oblasti bezbednosti na radu. U takmičenju učestvuju pojedinci ili grupe zaposlenih. Za pobednike se obično rezervišu novčane ili druge odgovarajuće nagrade, odnosno kompenzacije: unapređenja, javne pohvale, besplatni ručkovi i slično.
Programi kojima se promovišu pravila bezbednosti na radu u poslednje vreme postaju sve značajniji. Naime, mnoge kompanije se opredeljuju za štampanje posebnih priručnika o bezbednosnim i drugim pravilima ponašanja zaposlenih. Obaveza je svakog zaposlenog da se sa tim pravilima detaljno upozna i time doprinese podizanju svoje bezbednosti i bezbednosti drugih na poslu na veći nivo. U pojedinim kompanijama se ide i korak dalje, pa se od novozaposlenih, pre nego što počnu da rade, zahteva da polažu test o bezbednosti.
Promocija dobrog zdravlja
U savremenim organizacijama se koristi niz programa za promociju dobrog zdravlja zaposlenih. Najpoznatiji i najprimenjivaniji programi, koji se u te svrhe koriste su:
- odvikavanje od pušenja,
- kontrola težine i ishrana,
- savetovalište za mentalno zdravlje,
- vežbe i fitnes,
- savetovalište za alkoholičare i narkomane i
- stres menadžment.[2]
Veliki broj alkoholičara, korisnika droge i obolelih od side postaje sve ozbiljniji problem savremenih kompanija. Mere koje se tim povodom preduzimaju u procesu selekcije i izbora novih uposlenika nisu uvek uspešne, niti dovoljne. Pojedincima, sklonim porocima, pa i upotrebi droge, ponekad uspeva da “prođu” sve selekcijske prepreke i budu primljeni u radni odnos. Osim toga, mnogo je zaposlenih kod kojih se takvi poroci javljaju kasnije, tj. nakon zasnivanja radnog odnosa. Prema tome, u organizacijama, naročito onim s većim brojem zaposlenih, uvek se može naći neko ko je sklon alkoholu i ko je postao uživalac opojnih droga. Tim pre se u njima mogu naći i oni koji su oboleli od side. U takvim slučajevima, organizacijama ne preostaje ništa drugo ne da se maksimalno založe za realizaciju programa za promociju dobrog zdravlja, u saradnji sa nadležnim zdravstvenim i drugim institucijama.
Posebna zaštita zaposlenih
Posebna zaštita zaposlenih je usmerena na zaštitu zdravlja i bezbednosti pojedinih kategorija zaposlenih. Merama i aktivnostima posebne zaštite zaposlenih obezbeđuje se dodatna zaštita osetljivih kategorija zaposlenih, lica ugroženog zdravlja, zaposlenih koji rade na poslovima s povećanim rizikom i slično. Sistem posebne zaštite zaposlenih funkcioniše u skladu sa pravilima i principima utvrđenim zakonom i drugim propisima. Organizacije mu pridaju posebnu važnost, trudeći se da pripadajućim kategorijama zaposlenih obezbede veću i efikasniju zaštitu od zaštite utvrđene zakonom. Jer, država svojom regulativom obezbeđuje samo minimum ili donju granicu posebne zaštite zaposlenih, dok se za veći nivo te zaštite moraju postarati same organizacije. Prema tome, organizacije su odgovorne ne samo za doslednu primenu zakonskih mera o posebnoj zaštiti pojedinih kategorija zaposlenih, nego i za preduzimanje dodatnih mera i aktivnosti za njeno podizanje na veći nivo, u skladu sa principom in favorem laboratoris (princip povoljnosti za radnike).
Najznačajniji oblici posebne zaštite zaposlenih su: 1) zaštita omladine, 2) zaštita zaposlenih koji obavljaju poslove s povećanim rizikom, 3) zaštita zaposlenih trudnica i porodilja, 4) zaštita invalida i slično. Ova pitanja regulisana su i Zakonom o radu.
B E L E Š K E
[1] Th. Stone, H. Meltz: Human Resource Management in Canada, Rinerhart and Winston of Canada, Toronto, 1991, str. 516 (prema: Pržulj dr Živka: citirano delo, str. 311).
[2] Pržulj dr Živka: citirano delo, str. 312 i 313.
Detaljnije u udžbeniku Menadžment ljudskih resursa
